Zlatna ribica, zvuči vam poznato. Zar ne? No ovo je malo drugačija priča. Prije nekoliko godina odletjela sam u London i to me podsjetilo na jednu priču koju ću vam sada ispričati. 

   Volim filmove, pogotovo akcijske, a ja vam, znate, kod kuće imam jednu zlatnu ribicu (u Londonu) te sam je jednom zamolila da mi ispuni želju. Naravno, pristala je jer joj je to dužnost, no nije izgledala baš zainteresirano. Rekla sam: ,,Želim snimiti akcijski film“ i tada smo se stvorile u studiju. Bila sam oduševljena, ali moja je sreća splasnula čim sam čula ribicu: „Snimit ćemo romantični film!“ „Što?!“ povikala sam, no bilo je gotovo. Već je napisala scenarij. Sinula mi je ideja, možemo kao glavne likove imati tigrove, prekrasne životinje. Već sam zvala glumce, kad odjednom: „Hej, želim puževe. Oni su beskralježnjaci kao i ja!“ Rekla sam joj da ribe imaju kralježnicu, ali ona se usprotivila i rekla da su zlatne ribice beskralježnjaci. Vidite, u životu se nauči mnogo korisnih i zanimljivih činjenica o životinjama. Za pola sata preda mnom su stajala dva puža. Snimili smo gotovo cijeli film kada je ribica imala još jedan prigovor: „Želim usporeni dio!“ Nisam imala riječi… No, evo sada ih imam: „Ali puževi su i ovako spori.“ Ribica mi je rekla da želi da usporimo dio kada se puževi sreću na plaži trče jedan prema drugome dok zalazi sunce kako bi ljudima krenule teći suze. Naravno, pristala sam. I što sam dobila? Scenu na kojoj se glumci praktički i ne pomiču. Cijeli dan prigovarala mi je: „Pogledala sam film i niijee baš izgledalo bajno. Eto kad je tako tvrdoglava. 

   Tijekom noći nisam mogla spavati. Znala sam da će mi ribica i sutra prigovarati. Spakirala sam kovčeg i otišla. Iduće jutro ribica je vikala, vrištala, plakala, molila me da se vratim, tako glasno da ju je cijeli grad čuo. No ja je nisam čula, već sam bila ugodno smještena u zrakoplovu i spremna vratiti se kući, svojoj dragoj Hrvatskoj. 

 

Iskra, 5. b